Новембар - мјесец борбе против алкохолизма и других зависности

Новембар је посвећен борби против болести зависности, с циљем подизања свијести становништва о штетним ефектима алкохола и дрога, као и мобилисања цјелокупног друштва за укључивање у активности на сузбијању њиховог коришћења. Према Истраживању здравља становништва, проведеном на репрезентативном узорку домаћинстава у Републици Српској 2010. године, дневно је алкохол конзумирало 16,8% одраслог становништва, док је повремено опијање било присутно код око 40% младих доби од 18 до 24 године.

Према резултатима Европског истраживања о употреби дувана, алкохола и дрога (ЕСПАД), које је проведено 2011. године у Републици Српској, близу 90% ученика доби од 15 година је навело да су пили алкохол бар једном, а око половине је пило алкохол у мјесецу које је претходило истраживању (47,2%). Половина испитаника од 15 до 65 година у Истраживању фактора ризика за незаразне болести (2015. година) је изјавило да чланови њихове породице конзумирају алкохол, дневно или повремено. Процјењује се да је у 2017. години у Европи 1,5 милион особа било укључено у различите програме третмана зависности, а у више од 54% особа започињање третмана је на иницијативу чланова породице или блиских пријатеља. База лијечених зависника у Републици Српској успостављена је у Институту за јавно здравство 2010. године. На основу пријава лијечених зависника у Републици Српској закључно са 31.12.2019. године регистровано је укупно 573 лијечених зависника, од чега је 91, 1% мушког пола. Примарно средство зависности је хероин (73,5%).

Конзумирање алкохола и психоактивних супстанци је не само јавноздравствени проблем већ и значајан социо-економски терет широм свијета. Прекомјерна конзумација алкохола се повезује с повећаним ризиком морталитета и морбидитета, а насиљем повезаним са алкохолом нису погођени само појединци већ и породице те шира заједница. Исто тако, треба узети у обзир медицинске и социјалне трошкове, изгубљене радне дане, дане проведене у затвору или притвору, материјалну штету на возилима у саобраћајним несрећама, збрињавање чланова породице који су жртве насилних насртаја алкохоличара, судске трошкове судских процеса због алкохолизма, трауме за дјецу и остале чланове породице, изгубљене године живота због прераног умирања и штете због умањеног квалитета живљења у алкохоличаревој близини, а даљим набрајањем још увијек се не би добила потпуна слика о штетности алкохолизма за појединца и заједницу. Медицински гледано, алкохол дјелује депресивно на централни нервни систем, а то се одражава кроз неосјетљивост чула на надражаје из спољашње средине. Под дејством алкохола говор је отежан, реакције се успоравају и особи је све теже да јасно размишља. Понекад су пијани људи јако агресивни. Превише алкохола данас води све чешћим зависностима о видео-игрицама, клађењу, коцкању, интернету, јелу и сл. оштећује јетру, мозак, срце и желудац, а понекад доводи и до смртног исхода. Организам алкохоличара је измијењен и не може да функционише без алкохола, а  када не пије има симптоме кризе (дрхтавица, грозница, халуцинације).

Употреба алкохола је дио традиције, обичаја и културе многих народа. Претпоставка је да је алкохолизам заступљен у свим социјалним слојевима. Нека истраживања указују да чак већи број људи из виших социоекономских слојева пије него из нижих слојева. Захваљујући обрасцима понашања, па и структурама личности, алкохоличари из виших слојева дуже остају прикривени. Лијечење алкохоличара је сложено и дуготрајно. Савремено лијечење је свеобухватно и мултидисциплинарно. Укључује психолошки, социјални и медицински третман. Активно су ангажовани: терапијски стручни тим, алкохоличар и котерапеути (брачни партнер, рођаци, пријатељи, колеге, социјални радници из радне организације). Савремени приступ лијечењу базира се на укључивању и активном учешћу што већег броја особа из окружења пацијента.

Међутим, посљедњих деценија, алкохолизам се нашао у сјенци других адикција, као што су наркоманија и пушење. Још 1957. године Свјетска здравствена организација дефинисала је наркоманију као: „Стање периодичне или хроничне интоксикације изазвано поновљеним уношењем дроге“. Психоактивним супстанцама (скраћено ПАС) називамо све оне материје које мјењају стање свијести, опажање, мишљење, расположење, понашање. Психоактивне супстанце се могу подијелити у 4 главне групе:

СТИМУЛАНСИ - као што су кофеин и никотин, али и неке од најопаснијих илегалних дрога као што су амфетамин, кокаин и екстази. Ове дроге делују стимулацијом мозга кроз повећање физичке и психичке активности. После ове фазе, долази до пада активности, када се особа осјећаа патично, безвољно, депресивно, исцрпљено. Ове дроге имају јак утицај на срце и крвне судове јер подижу крвни притисак и убрзавају рад срца, те могу изазвати крварење у мозгу и застој срца.

ДЕПРЕСОРИ - „умирујућа средства“ (алкохол и лијекови за смирење и спавање као што су бенседин, ривотрил, ксалол, лексилијум, затим опијати попут хероина, опијума, морфијума.

ОПИОИДИ - су слични опијатима али су добијени хемијским путем (метадон, тродон, валорон) и у  зависности од дозе у различитом степену успоравају рад мозга изазивајући, при том, стање опуштености, поспаности, сна и на крају коме. Имају снажан утицај на центар за дисање, док блокада овог центра доводи до престанка дисања и смрти.

ХАЛУЦИНОГЕНЕ ДРОГЕ - ове дроге мијењају опажање и доживљај спољашњег свјета. Ова средства изазивају видне, слушне и халуцинације додира, које у неким ситуацијама могу потрајати сатима па и данима што је изузетно непријатно и застрашујуће. Халуцинације се у ријетким случајевима могу понављати кроз цијели живот.Најчешће коришћена дрога из ове групе је ЛСД.

Свјетска здравствена организација (СЗО) дефинише зависност као посебно „душевно, а понекад и физичко стање које настаје интеракцијом између живог организма и средства које ствара зависност, а карактеришу га понашање и други психички процеси који увијек обухватају принуду за повременим или редовним узимањем средства које ствара зависност, и то у намјери да се доживи његово дејство на психичке процесе, а понекад да би се избјегле нелагодности усљед неузимања тог средства. Различита друштва различито третирају лијекове и супстанце које изазивају зависност.

КАКО СЕ РАЗВИЈА ЗАВИСНОСТ ОД ДРОГА?

Злоупотреба дрога у адолесценцији обично пролази кроз више фаза, а све почиње радозналошћу која је праћена недовољном информисаношћу младе особе.

Млада особа стиче своја прва искуства са дрогама (или алкохолом) најчешће у друштву својих вршњака. Без довољно развијеног самопоуздања, снажно жели да се осјети прихваћеном међу вршњацима. Лако прихвата митове који су уобичајени међу младима, „сви то раде, није ништа страшно“. У сљедећој фази млада особа учи да користи дроге и открива да помоћу њих може мјењати своје расположење. Користи их повремено, обично само викендом и искључиво у друштву које јој даје осјећај сигурности. У овој фази се обично користе алкохол, цигарете, марихуана, лијекови за смирење. Током ове фазе још увијек се не размишља о посљедицама, али се повремено јавља осјећај кривице јер се зна да се чини нешто недопуштено.У сљедећој фази долази до редовне употребе дрога, при чему се развија лични однос према њима. Коришћење дрога се више не везује само за групу, већ за одређене ситуације, када млада особа жели да се „опусти“. Дрога се користи викендом, а понекад и радним данима. Психијатрија и психологија посебно изучавају тзв. пренаркоманску личност, тј. ону која са предиспозицијом подлијеже опојном дејству наркотичке супстанце. У том смислу познато је да особе са неуротичним тегобама прихватају дрогу како би сузбиле анксиозност, стрепњу и вишак емоционалне тензије. Радозналост као покретачка снага је једна од општељудских особина која помаже процесу учења и стицања нових искустава. У једном броју радозналост и жеља да се буде у тренду уводе у наркоманску зависност и здраве, претходно неупадљиве адолесценте.

Акерман је рекао: „Породица је основа како здраве тако и болесне личности.“ Из овога произилази да поремећени односи у затвореним, изолованим, неинтегрисаним, незрелим, девијантним и конфликтним породицама свакако утичу на појаву разноврсних психопатолошких испољавања код дјеце, те је један од узрока пораста омладинске делинквенције и утапања у воде наркоманије.

Лична и породична одговорност за усвајање здравих понашања и навика не може дјеловати ако нема друштвене, законске и политичке подршке. Иако се упозоравајући на средства зависности најчешће мисли на психоактивне дроге, у контексту у којем млади живе и развијају се нужно је посматрати испреплетеност ризичних понашања и чиниоце који на њих утичу. Примарна превенција односно спречавање настанка болести зависности је најважнија. Да бисмо то постигли неопходно је ставити под контролу употребу и злоупотребу свих психоактивних супстанци и зато су нам потребни цјеловити, мултисекторски превентивни програми и систематичан рад са дјецом и омладином током предшколског периода, основне и средње школе који ће са истим циљем повезати родитеље, просвјетне и здравствене раднике, уз учешће широке јавности и медија.

Литература:

Еуропеан Мониторинг Центре фор Другс анд Друг Аддицтион-ЕМЦДДА (2019). Еуропеан Друг Репорт-Трендс анд Девелопментс. Луxембоург: Публицатионс Оффице оф тхе Еуропеан Унион. 

Костен, Т.Р. анд Холлистер, Л.Е., Другс оф абусе, Ин, Басиц & Цлиницал Пхармацологy, 8тх едитион.

Јеротић В., Личност младог наркомана, Институт за алкохолизам и наркоманију, Београд, 1974;

Гачић, Бранко, Породична терапија алкохолизма, Рад, Београд, 1978;

хттпс://www.wхо.инт/ацтивитиес/импровинг-превентион-анд-треатмент-фор-друг-усе-дисордерс

Припремила: Служба за социјалну медицину